Srbijica

ultra-disidentski blog


07.09.2019.

Da li je kasno da postaneš ono što si mogao da budeš?



Za one koji su se oglušili o upozorenje i ipak videli fotografiju iz prethodnog posta...

Svi, to jest, velika većina nas će se složiti da je žena sa fotografije, koliko god bila u teškoj situaciji (finansijskoj, emotivnoj, kojekakvoj...) ipak mogla da izabere neku manje mučnu, manje ponižavajuću formu egzistencije.

A šta je sa nama samima?

Da li je život koji živimo najbolji mogući od svih života koji su nam na raspolaganju?

Ako nije - šta onda?


***

Ko želi (besplatno) poster kao ovaj na slici može da mi piše na accidentalprofiler at gmail dot com. Nije u pitanju fizički proizvod već JPG fajl dimenzija 3000 x 3000 px rezolucije 300 dpi što je dovoljno za štampanje kvalitetnog zidnog postera u štampariji ili na kućnom štampaču.

Izbor fontova prikazan je na drugoj slici (poslati redni broj fonta).

Za one kojima engleski nije jača strana moguća je i srpska (južnoslovenska) verzija koja glasi  "Nikad nije kasno da postaneš ono što si mogao da budeš".

Ukoliko duže vreme ne odgovorim na porudžbinu to verovatno znači da sam opet u zatvoru.

(i po ugledu na Kristijana Golubovića primam od fanova uplate za kantinu :))))


***

Summa summarum:

Onaj ko kaže da je Srbijica trećerazredni bloger  koji mora da kupuje čitaoce kojekakvim fribijima potpuno je u pravu.

Onaj ko kaže da je Srbijica nesvakidašnji m.a.r.k.e.t.i.n.š.k.i. talenat koji je u potpunosti zaslužio sve one stipendije, oslobađanja od plaćanja školarine i finansijske potpore što ih je podobijao u mladosti (Univerzitet u Beogradu, Fakultet za menadžment "Braća Karić", Saatchi & Saatchi, Republika Austrija, Soroš fondacija...) takođe je u pravu.

Onaj ko kaže da je Srbijica jedna podmuklica koja pod krinkom oproštajnog poklona čitaocima ustvari vrbuje kupce za neki svoj budući biznis sa motivacionim posterima - i taj je u pravu.

Kao i sve ostalo u životu i mišljenje o Srbijici je stvar tačke gledišta. Osim kad je stvar korupcije, trgovine uticajem i narudžbine.

I za kraj:

Onaj ko smatra da je Republika Srbija septička jama planete, crna rupa koja svoje istaknute pojedince, elokventne erudite natprosečnog koeficijenta inteligencije sa dugogodišnjom ličnom istorijom borbe za ljudska prava, izlaže stalnim šikaniranjima, zastrašivanjima, hapšenjima i jezivim višemesečnim torturama, lepi im etikete kriminalca i osobe opasne po okolinu, te im tako, u eri razmene informacija između država, uskraćuje ono poslednje od svih prava - pravo da od nje pobegnu, taj je, želim  i trudim se da verujem, istomišljenik sa većinom budućih čitalaca moje buduće autobiografije.

Ovom dugom ali dovoljno razumljivom rečenicom okončavam svoje sedmogodišnje pisanje na srbijica.blogger.ba..

Nastavljam na nekoj drugoj, stabilnijoj platformi, na šta me je, osim činjenice da ova platforma cenzuriše reč m a r k e t i n š k i (pretvara je u reč xafsinški)  podstakla ona nekadašnja "arhivirajte svoje postove, gasimo se" i "ipak se ne gasimo, kupila nas je srpska firma" poruka.

To što na situaciju od pre nekoliko godina reagujem tek sad pokazuje koliko sam spora, inertna i statična.

Sušta suprotnost onome što bih želela da budem.

Ali kao što piše na posteru, još uvek, i zauvek, do poslednjeg udaha, imamo šansu da postanemo željena verzija samog sebe.








07.09.2019.

Kainothophobia VS Coprophilia


Beograd, maj 2019., Vojnomedicinska akademija, grupna psihoterapija


Dr. Tepšić:
"Šta dobijate ostankom u toj situaciji?"

Pacijentkinja:
"Ništa."

Dr Tepšić:
"Pa mora da nešto dobijate čim ostajete."


***


Svi mi



govnjivim državama (ili "državama")

govnjivim porodicama (ili "porodicama")

govnjivim brakovima

govnjivim vezama

sa

govnjivim radnim mestom

govnjivom stručnom spremom

govnjivom finansijskom situacijom

govnjivim navikama

govnjivim trošenjem slobodnog vremena

govnjivim komšilukom

govnjivim sustanarima

govnjivim načinom ishrane

govnjivom telesnom težinom

govnjivom fizičkom kondicijom

govnjivim zdravljem

govnjivim raspoloženjem
.
.
.

šta mi to dobijamo pa ne menjamo?

Osim dvoje koji su na terapiji bili zbog depresije izazvane gubitkom voljene osobe, svi ostali članovi grupe, destine njih koji su u periodu mart-maj prošli kroz dnevnu bolnicu VMA, bili su u situacijama koje je moguće promeniti.

A nisu ih menjali.

Umesto toga došli da se leče od posledica dugotrajnog bivstvovanja u tim situacijama.

???

Fenomen je još intrigantniji ako se uzme u obzir da je jedan broj njih bio iz redova specijalaca (pripadnika Specijalne brigade Vojske Srbije) koji bi, pretpostavljam, sa znanjem i iskustvom koje poseduju (padobranstvo, ronjenje, oružje, eksplozivi...) mogli bogatstvo da zarade kao instruktori u nekoj nouveau riche bliskoistočnoj smrdiji ili kao vlasnici firmi za obezbeđenje u nekoj lepoj zemlji visokog životnog standarda.

Umesto toga oni ostaju tu gde jesu, da rade dodatne poslove kao šoferi u Nemačkoj ili kao gorile u lokalima beogradskih kriminalaca, da bi mogli da otplate stambeni kredit ili vode porodicu na letovanje (jer je supruga nezaposlena).

I da svoje svoje psihičke tegobe pripisuju nepodnošljivoj situaciji na poslu i mobingu.

Ako je dijagnoza kainotofobija (patološki strah od promene), šta je terapija?

I da li se baš sve može objasniti kainotofobijom ili tu ima i elemenata koprofilije (uživanja u govnima)?


p.s.
čitaocima sa osetljivim želucem savetujem da ne skroluju dole prema fotografiji











































MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
25590

Powered by Blogger.ba