Srbijica

The Dissident Blog


12.12.2017.

Nek sve bude igra (ta ko još život shvata ozbiljno)


Državni Fond za inovacionu delatnost podržao je projekte 25 srpskih preduzeća sa 2,5 miliona evra bespovratnih sredstava (čitaj: poklonio im je pare koje će biti uzete od nas, poreskih obveznika).

Među 20 projekata koji, barem ovako na papiru, deluju kao nešto korisno za privredu, ekologiju i medicinu (rečju: za čovečanstvo) našla su se i tri očigledna uljeza. Uz njih su i dva koja opasno mirišu na šarenu lažu.

Nameravala sam da na dole priloženom spisku uljeze obojim u žuto, a šarene laže u zeleno, a onda mi je sinula jedna ultra-mega-giga inovativna ideja, dostojna da se sledeće godine nađe u konkurenciji za lovu iz fonda.

Poštovani čitaoče, predstavljam ti novu, do jaja inovativnu multimedijalnu igricu pod nazivom "Prepoznaj Uljeza, Prepoznaj Lažu Šarenu!"

Dakle,

ko od ovih dole zaslužuje naše mukom stečene parice, a ko nas je pak majstorski ofarb'o u žuto-zeleno?


Preduzeće: Mainflux Tech

Projekat: Mainflux IIoT System

Opis projekta: Internet of Things uređaj koji lokalno i bezbedno čuva osetljive podatke


Preduzeće: Bizbaz

Projekat: Innovative Plush Toys with Natural Beeswax

Opis projekta: Plišane igračke zasnovane na pčelinjem vosku sa protivupalnim dejstvom


Preduzeće: Pygmy Titan

Projekat: Embedded Mobile Application Platform

Opis Projekta: Primena tehnologije pametnih telefona za kontrolu industrijske automatizacije

 

Preduzeće: Publitio

Projekat: Publitio API

Opis projekta: Platforma u vidu usluge koja web developerima pruža napredne multimedijske alate

 

Preduzeće: Ultimo Građevinska Hemija

Projekat: Development of New Materials for Prefabricated Concrete Elements for Building Construction in Tropical Climatic Conditions

Opis projekta: Prefabrikovane građevinske komponente za gradnju ekonomičnih kuća


Preduzeće: Future Reality Systems

Projekat: Arxitekt

Opis projekat: Mobilna aplikacija za dizajn enterijera bazirana na konceptu proširene stvarnosti

 

Preduzeće: Airpop

Projekat: Development of Disposable EPS Products Multifunctional Handling Unit as EPS Molding Machine Extension

Opis projekta: Jedinstvena automatizacija procesa testiranja curenja i pakovanja za proizvode od stiropora

 

Preduzeće: Altfuture

Projekat: Derail Valley

Opis projekta: Igra zasnovana na virtuelnoj stvarnosti namenjena ljubiteljima vozova


Preduzeće: Solagro Smart Recycling

Projekat: Solagro Smart Recycler 2.0

Opis projekta: Reciklažni sistem sa elementima igre i analizom podataka recikliranog otpada

 

Preduzeće: Tehnologije Budućnosti

Projekat: Surveillance and Communication System „Kvazar“

Opis projekta: Rešenje za sprečavanje krađe goriva u transportnoj industriji

 

Preduzeće: SpiceFactory

Projekat: Sava Event Management Platform

Opis projekta: Online platforma za organizaciju i upravljanje događajima


Preduzeće: Swiftty

Projekat: SwiftBuild

Opis projekta: Usluga bazirana na cloud tehnologiji koja automatizuje profesionalni proces web razvoja na više platformi

 

Preduzeće: Hyperwelder

Projekat: Hyperwelder

Opis projekta: Platforma zasnovana na virtuelnoj stvarnosti za obučavanje varilaca

 

Preduzeće: Tino Space

Projekat: Tino Space

Opis projekta: Bot tehnologija koja omogućava brendovima da direktno i efikasno komuniciraju sa potrošačima kroz online oglašavanje

 

Preduzeće: 3F Fit Fabricando Faber

Projekat: Motivate to Move (MOTIMOVE)

Opis projekta: Uređaj koji pomaže oporavak mišićne funkcije kod pacijenata u procesu rehabilitacije

 

Preduzeće: Vemid

Projekat: New Forged-Quality Al/Cu Bimetallic Electrical Connectors

Opis projekta: Nova tehnologija koja unapređuje troškovnu efikasnost konektora u energetskoj industriji

 

Preduzeće: Immersive4

Projekat: Immersive4Learning

Opis projekta: Platforma zasnovana na virtuelnoj stvarnosti namenjena kursevima doživotnog učenja

 

Preduzeće: Ralbing

Projekat: Implementation of Computational Intelligence in Foundries In SerbiaICIFS

Opis projekta: Softver za unapređenje efikasnosti procesa livenja u livnicama

 

Preduzeće: CCS Solutions

Projekat: Couch Coach

Opis projekta: Aplikacija za društvene mreže koja omogućava ljubiteljima košarke da u realnom vremenu daju sugestije trenerima za vreme utakmice


Preduzeće: SmartResearch

Projekat: SmartBlot

Opis projekta: Uređaj za automatizovanu analizu proteina (western blot) namenjen istraživačima u prirodnim naukama


Preduzeće: Uniplast

Projekat: Development of Active Pharmaceutical Packaging

Opis projekta: Antimikrobno pakovanje za primenu u farmaceutskoj, prehrambenoj i kozmetičkoj industriji


Preduzeće: INGSoftware

Projekat: FamilyPay

Opis projekta: Online usluga za upravljanje brigom o detetu za razdvojene roditelje


Preduzeće: LimundoGrad

Projekat: PRUNO – Fraud Detection Tool

Opis projekta: Otkrivanje i sprečavanje prevarnih radnji u e-trgovini

 

Preduzeće: NetSet Global Solutions

Projekat: Cloud-based Digital Citizen Identity

Opis projekta: Bezbedne online usluge za građane u domenu e-uprave


Preduzeće: Harder Digital Sova

Projekat: Intensified Day/Night Digital Camera with Image Enhancement

Opis projekta: Kamera za dnevno i noćno snimanje sa visoko sofisticiranim izoštravanjem slike


07.12.2017.

Ari & co iliti kako pucati na 2 policajca i provesti u zatvoru 2 dana (za svakog policajca po jedan dan)


Ako se zanemari izvestan procenat verovatnoće da su navedeni susreti i razgovori fikcija, i taj odbojni ja-poštenjačina-ja-nevinašce zest kojim je ispovest ovog gospodina do neukusa nafilovana... u njoj se kanda ima šta pročitati:


"Za Arkana sam prvi put čuo negde 1981 godine, bio sam student, završavao sam treću godina fakulteta, kada su žestoki momci iz mog kraja u Zemunu, dela grada koji je važio za kriminalni kraj Beograda, počeli da pričaju da se vratio u Jugoslaviju njihov bivši pajtos.

Upamtio sam to ime , jer je dobro zvučalo.
Nakon dve godine, ponovo je Arkan došao u žižu interesovanja javnosti kada je upucao dvojicu policajaca koji su došli da ga uhapse.
Nakon dva dana je Arkan pušten iz pritvora.

Bila je to svojevrsna senzacija.

Raniti dvojicu policajaca, potegnuti vatreno oružje na pripadnike policije u svakoj civilizovanoj državi se smatra teškim krivičnim delom za koga se dobija desetine godina zatvora.
Arkan je ostao u zatvoru samo dva dana.

Bilo mi je to čudno.
Zainteresovao sam za tog kriminalca.
Kako je to moguće?
Zar komunisti nisu osetljivi na napad na policiju, koja je osnovni stub njihovog totalitarnog režima?
Hteo sam više da saznam o tom liku.

Zahvaljujući tome što sam rođen u Zemunu i što sam bio sportista i svakodnevno igrao basket na terenima, gde su dolazili svi momci iz kraja, imao sam priliku da te momke, povratnike iz zatvora i iz inostranstva, pitam ko je Arkan i šta oni misle o njemu?

Odgovori su bili uvek isti.
Pokvarenjak! Gnjida! Dupljak!
Radi za UDBU!
On je njihov čovek! Ne radimo više sa njim.

Zašto ne radite?

Uvek ista priča. Odradimo napolju banke. Svi padnemo.
Njega puste! Šatro, on pobegne! I tako stalno. Provalimo ga i napušimo.
Više ne radimo sa cinkarošem.
Pričaju da neko jako visoko u državi stoji iza njega.
Neki veliki Guzonja.
Niko mu ništa ne sme.

Kasnije sam saznao da je iza Arkana stajao Stane Dolanc.
Drugi čovek SFRJ.
Slovenački komunista i policajac. Koji je sve službe kontrolisao.
Kažu da je on stvorio Arkana.
Koji je za Službu odrađivao sve prljave poslove.
Zato ga je služba vadila iz stranih zatvora.

To se ponovoli u oktobru 1990 godine , kada su Arkana uhapsile hrvatske vlasti u Dvoru na Uni, osuđen je na pet godina zatvora , ali je pušten nakon samo šest meseci.
Ko je naredio da puste Arkana?
Ne treba biti Hektor Puaro i shvatiti da je to bio – Franjo Tuđman.
Neprikosnoveni Otac nacije. Hrvatski bog Mars.
Bivši komunistički general.

Zašto je Njofra pustio Arkana?
Zar to nije bila suluda odluka ?
Ili je to sve bilo već isplanirano?
Arkan je pušten uz odgovarajuća uslove.
Koje?

Znamo šta se sve posle toga dešavalo.
Kome je trebao Arkan?
Za koje ciljeve?

Pre dve nedelje pojavio se intervju Josipa Manojlića.
Visokog oficira UDB-e i poverljivog Tuđmanovog policajca.
Koji otvoreno govori da je Arkan radio za HOS – hrvatsku obaveštajnu službu.
Ostareli udbaš nema razloga da laže.
Puštanje Arkana iz hrvatskih zatvora je dobro izrežirani dogovor.

Sve se tako složilo u jednom mozaiku.
Slika postaje kristalno jasna.

Navodim još neke , meni poznate detalje.

O mišljenju glavnih zemunskih kriminalaca sam već pisao.
Rade Ćaldović Ćenta mi je devedesetih sve ispričao o Arkanu.
Nije mogao da ga podnese zbog prevrtljivosti i podlosti.
Zakačili su se oko jedne uvrede. Ćenta je sve javno u hotelu, pred velikim brojem ljudi, rekao Arkanu o Ceci.
Arkan to nije mogao da otrpi.
Ćenta je ubijen sa devojkom u centru Beograda u klasičnoj sačekuši u februaru 1997 godine.

O „ratovanju“ Arkana i njegovih ljudi u Krajini sam znao iz prve ruke od mojih rođaka, koji su bili na prvoj liniji fronta.
Pljačkalo se na sve strane i ponižavali su borce u rovovima.
Napadali su ljude, koji su ginuli na frontu, da su obične kukavice.
O razmeri te ratne pljačke su kružile neverovatne priče.

Na poziv civilnih vlasti Knina da im pomognem oko prehrane stanovništva, poslao sam kompoziciju brašna, koju sam kupio u Subotici i koja je trebala da se pretovari negde u Sremu i kamionima da se transportuje do Knina.
Kompozicija je skrenuta u nepoznatom pravcu.
Uskoro sam saznao da je kompoziciju otela Arkanova grupa i smestila u Erdut.
Namera im je bila da preprodaju brašno.

Pozvao sam Karadžića i Mladića i zamolio ih da intervenišu.
Oni su dali nalog svojim službama.
Kompozicija brašna je oslobođena i poslata za Krajinu.
Kasnije sam sve humanitarne pomoći slao kamionima uz pratnju mojih ljudi.

Kada je svima na frontu dojadilo to estradno kurčenje i televizijsko paradiranje, Mladić je lično doneo odluku da Arkan pokupi svoju ekipu i da odmah napusti Bosnu.
Moj rođak , komadant specijalnih jedinica, dobio je zadatak da prenese naredbu Arkanu.
Pokupio se u istom danu, bez ikakvog protivljenja ili komentarisanja, vratio se sa svojim ljudima za Beograd.
Tako je završena ta ratna epopeja Arkana.

Godine 1996 uništena je moja banka, jer sam odbio sve ponude Miloševića i ostao sam veran svojim opozicionim stavovima.
Bio sam ubeđen, pisao sam o tome tih godina, da je despotski Miloševićev režim na izdisaju, da nema nikakvu istorisjku persepektivu, da je potrošen kredibilitet naroda, da taj režim mora biti srušen permanentnim građanski protestima na ulici i da saradnja sa tim režimom predstavlja izdaju državnih i nacionalnih interesa.
Okrivljivao sam tadašnju opoziciju za šurovanje sa Miloševićem i smatrao je glavnom odgovornom političkom snagom što nismo srušili Miloševića još 9. Marta 1991godine.

Odmazda režima je bila surova.
Uništili su moju banku i ja sam se našao u velikoj nevolji.
Ostao sam potpuno sam, jer su me partneri izdali i isporučili na odstrel režimu.
Režim je poslao kriminalce.

Jedini spas mi je bio da se držim istine.
Bio sam potpuno čist.
Nikakve poslove nikada nisam radio sa režimom.
Nisam se družio sa njima i njihovim ljudima.
Imao sam veliku reputaciji u jugoslovenskoj javnosti kao veliki stručnjak i pošten čovek.
Javno sam pisao i govorio ono što sam zaista mislio.
Nisam menjao stavove.
Nisam pripadao nijednom političkom klanu.
Svi su znali da sam opozicionar i da finasiram Đinđića i stranku.
Ali,nisam bio član Demokratske stranke. Nastupao sam kao slobodni intelektualac.
To je bio moj lični doprinos demokratizaciji Srbije.

Srbija je išla pogrešnim putem.
Među prvima sam to video.
Ponudio sam nešto drugo, ali to nije bilo prihvaćeno.
Režim je opio i zaveo narod primitivnim i vulgarnim šovinizmom.
Režim je bio kriminalan i kriminalci su bili prljavi psi rata koji su radili za režim.

Tih godina su ubistva na ulicama bila svakodnevna.
Služba se oslobađala kriminalnih svedoka.
Milošević se pripremao za period mira.
Postao je mirotvorac i čistio je prljave tragove za sobom.
Politika se iz korena menjala.

Režim mi je ponudio saradnju.
Moje ime i radna biografija je trebala režimu da pokaže svoje novo lice.
Mnoge javne ličnosti iz biznisa su prihvatile ponuđenu ruku.
Verovali su da je Milošević nedodirljiv i da će vladati do kraja života.
Ja sam bio ubeđen da je Milošević prošlost i da će u narednih nekoliko godina izgubiti vlast.

To je bila moja strategija.
Čekao sam njegov pad.
Nisam hteo da se uprljam.
Nisam verovao u lažna obećanja režima.

Odmazda je ubrzo došla.

Igrao sam samo na jednu kartu – poštenje.
Svi su znali da sam u velikoj nevolji.
Ali, odbio sam bilo kakvu pomoć.
Znao sam da moram sam to da izguram.
Uz pomoć porodice i najdražih ljudi.

Nisam nikoga hteo da uplićem u problem.
To bi dovelo do velike nevolje.
Opasnih obračuna.
Ponudili su mi se braća sa ratišta da mi pomognu.
Ponudili su mi se momci iz kraja.
Sve sam odbio.

Tražio sam pomoć jedino od Đinđića.
Neka razgovara sa Jovicom Stanišićem.
Bio je dobar sa njim. Družili su se već nekoliko godina.
Ja sam odbio da se sastanem, jer nisam iz te priče.
Jovica Stanišić je operativno držao kriminalce u džepu.
Mogao je da zauzda kriminalce.

Shvatio sam da više ne mogu da imam banku.
Neka jednu dobru banku preuzme režim.
Ne mogu da se protivim više tome.
Ali, neka to urade bez kriminalaca.
Neka to urade na civilizovan način.

Đinđić je lično poznavao Arkana.
Hteo je 1992 godine da zajedno ručamo.
Nisam pristao.
Verovao sam mojim momcima iz kraja.
To upoznavanje sam smatrao da je kompromitujuće za mene.

Đinđić je jednim razgovorom mogao da mi pomogne.

Neka državni organi preuzmu banku. Neka sve ide kroz institucije.
Neka se ispitaju svi štetni ugovori i kazne krivci.
Podigao sam krivičnu prijavu.
Išao sam u policiju kod pukovnika Miodraga Vlahovića Vlaje.
Načelnika kriminalističke policije.
Pokazao mi je prstom da mu je kancelarija ozvučena i zvanično saopštio da će sve preduzeti po zakonu.
Na hodniku, kada me je ispraćao, priznao mi je da je banka „ odrađena“ iz vrha režima. Čitao je moje tekstove i podržavao moje stvove.
Stegao mi je čvrsto ruku i poželeo svaku sreću.
Nije mogao da mi pomogne.

Pukovnik Miodrag Vlahović je ubijen u klasičnoj sačekuši u martu 1999 godine, kada je krenuo na mali fudbal u Sportski centar u Košutnjaku.

Đinđić je mogao da razgovara sa Jovicom Stanišićem.
Samo da kriminalci ne dolaze.
Ali, Đinđić ništa nije uradio.

Znao sam da neće ništa uraditi.
Ali sam ga namerno hteo da pitam.

Njegov odgovor je bio idiotski:
„ Ma, napravićeš ti novu banku. Svi znamo koliko si sposoban!“
Nasmejao se prostački i cinično.
Planuo sam i svašta sam mu rekao.
Okrenuo sam se i otišao.

Tako sam od 05 decembra 1995 do početka aprila 1996 bio u velikim problemima.
Pokušavao sam da spasim banku.
Na kraju, ustupio sam je onima, koji su poslani od strane režima da je preuzmu.
Ti lešinari su mesecima nakon preuzimanja banke čerupali sve što su našli , sve dok banku nisu odveli u stečaj.

Radio sam dan i noć.
Kancelarije su mi bile na Terazijama i svi su mogli da vide koliku energiju ulažem da spasim banku.
Držao sam se materijalnih dokaza, koji su jasno pokazivali kako je banka iznutra uništena.
Držao sam se istine, jer sam znao da me jedino istina može spasiti.

Odrastao sam sa kriminalcima u Zemunu.
Družili smo se i pikali mali fudbal i igrali basket.
Odlično sam poznavao njihovu psihologiju.
Za razliku od političkog ološa, kriminalci su imali neki svoj kodeks.
Nisu podnosili jajare, dupljake, mekušce , prevarante i političare.
Cenili su momke koji imaju srce i muda.
Cenili su kada je neko bio otvoren i pošten.

Nisam nikada imao nijedan posao sa kriminalcima.
Mi smo bili dva različita sveta.
Ali nam je odrastanje bilo u istim sirotinjskim uslovima šesdesetih godina.
Znali su da sam iz radničke porodice i da smo sve svojim velikim radom uspeli.
Poznavao sam njihove roditilje, koji su bili isto radnička sirotinja.

Isustva iz mog odrastanja su mi pomogla u nevolji u kojoj sam se našao.
Kriminalce sam dočekao sa mojim najjačim oružjem – istinom.
Sve sam im pokazao, mada su oni već sve dobro znali.
Nisam ih lagao. Nisam im lažna obećavanja davao.
Sručio sam im ogoljenu istinu u lice.
Nisam ih se plašio, jer nisam imao ništa da krijem.
Bilo mi je neprijatno, jer sam morao da odgovaram za ono što nisam radio.
Ali, bio sam večinski vlasnik u banci i prvi čovek u menadžmentu.
Kapetan poslednji napušta brod koji tone.

Takav moj stav je urodio plodom.
Kriminalci su dolazi kod mene na razgovor sa velikm respektom.
Ponašali su se krajnje kulturno i učtivo.
Dobro su se raspitali o meni i dolazi su po nalogu.
To su mi otvoreno i govorili.
Znali su da je nalog za uništenje banke došao od vrha režima.

Najupečatljiva dva lika su bili Jusa Bulić i Arkanov kum , pukovnik dobrovoljačke garde Rade Rakonjac.

O svim tim likovima moram da napišem posebnu knjigu.
Ovde sasvim kratko,pišem o Jusufu Jusi Buliću.
Želeo je da mi pomognu da izađem iz nevolje.
Rešenje je bilo jednostavno.

Jednoga dana pozvao me je Jusa na ručak i želeo je da nešto vrlo važno razgovaramo. Sami. Tako mi je rekao telefonom.
Ručali smo u jednom ispražnjenom zemunskom restoranu na Keju.
Ručali smo kao u mafijaškim filmovima.
Restoran je bio potpuno prazan. Jusa , ja i konobari.
Napolju su bili telohranitelji koji nikoga nisu puštali da uđu.

Ponuda je bila jasna.
Igrali smo otvorenih karata.

Jusa je počeo.

Bio sam juče sa Arkanom, koji je bio kod Mame.
Ko je mama?
Znaš ti dobro ko je Mama?
Ne znam stvarno koga zovete Mamom?
Stvarno ne znaš?
Ne.
Mama je Tatina žena.

Nasmejao sam se.

Znaš li ko je Tata?
Znam.
E, onda ti je sve jasno.
Jeste.
Ari je dogovorio sa Mamom da mi preuzmemo banku.
Ko to – mi?
Ari, ja i ti.
Kako?
Lepo. Ari i ja ulazimo u priču. Svi koji su pokrali novac od banke štetnim ugovorima, moraju da vrate novac u banku...
Kako?
Lepo. Vratiće novac koji im ne pripada.
Hoće li hteti?
Hoće! Strpaćemo glavne aktere u svinjac u Surčinu...
U svinjac?!?
Da. Šta se čudiš? Tamo kod naših ljudi stavljamo te vaške da propevaju. Tamo oni i pripadaju. Brzo popuste i nema nasilja. Sve su to obične male pičkice...
I onda?
Vraćamo pokradene pare u banku, to je tvoj ulog. Isto toliko stavljamo Ari i ja. Delimo banku na tri dela. Ti vodiš. Mi ne znamo da vodimo banku. Mi smo banke obijali. Ha-ha! Zar to nije dobra priča? Ti si sposoban. Znaš da praviš pare na finansijskom tržištu. Tako imamo našu banku. Tebe niko ne dira, radiš slobodno. Mi imamo obezbeđenu penziju i pare za stare dane. Svi dobijamo. Ari je genije. Mama se saglasila?
Jeste.
Treba i ja da se saglasim?
Naravno. Nemaš izbora. Mama i Tata će vladati godinama. Ne možeš više da imaš sam banku...
Nisam bio sam vlasnik banke....
Znam,znam. To su jajare. Ostavili su te na cedilu. Smestili su ti igru. Možemo i njih da stavimo u svinjac. Treba samo da klimneš glavom. Oni su to zaslužili. Prodali su te, brate.Samo reci.
Ne mogu.
Samo klimni glavom.
Ne, ne mogu.
Kako hoćeš, brate, tvoja volja. Ti si nama važan. Ti nam trebaš.Šta kažeš?
Na vašu ponudu?
Da.
Ne pristajem.
Razmisli.
Ne, ne pristajem. To je moj odgovor.
Nemoj, bre, da nagliš. Polako. Šta si navro? Ne moraš da žuriš. Nekoliko dana neka prođe. Razmisli dobro.
Neka, hvala. Razmislio sam. Ne prihvatam.
O-o, bre! Što si zapeo? Gde, bre, žuriš? Molim te, razmisli.
Razmislio sam. Ne pristajem.
Siguran si?
Siguran.

Gleda me dugo sitnim i prodornim očima.

Ne plašiš se?
Koga?
Nas.
Tate i Mame?
Ha-ha! Njih se svi plašimo.
Njih se uopšte ne plašim. Oni su politička prošlost. Gotovi su. Nema im spasa.
Nisi normalan! Kako možeš tako da govoriš?!? Zar te nije strah? Nisu gotovi! Imaju svu moć u svojim rukama! Vladaće još dvadeset godina...
To mi je pre dve godine isto pričao jedan tajkun.
Tajkuni su smradovi. Ne verujem nijednom tajkunu.
Tu se slažemo. Vidiš da ima nešto što se slažemo.
Vidim. Ali, grešiš što se tiče Tate i Mame. Grešiš, brate, opasno grešiš.
Ne grešim. Izučavam istoriju i poznajem odlično istorijska kretanja.
I šta kaže ta tvoja istorija?
Tata i Mama su prošlost. Srušiće ih nezadovoljni narod na ulici...
Otkud znaš?
Znam! Rekao sam ti da proučavam istoriju.
Sranje! Ko će da ih sruši? Ova usrana opozicija? Pa, oni su jajare i dripci!
Ha-ha! Slažemo se i u tome. Neće ih opozicija srušiti.
Nego?
Vreme.
Ne razumem. Kakvo vreme?
Novo vreme koje dolazi.
Objasni. Glup sam. Ne razumem..
Nisi glup! Znaš li ko je Laki Lućano?
Znam.
Znaš li šta je on rekao?
Ne znam.
Teže je postati šef mafije, nego predsednik Amerike.
Ha-ha! To je dobro! Ha-ha! Izvrsno! Ta mu je dobra! Ha-ha!
Je li to istina?
Ha-ha. Jeste! Živa istina! Kakav lik?!? A Tata i Mama?
Vreme ih je pregazilo. Ne prate novo doba. Promašili su film. Tragično će da završe. Nema im spasa, jer su ludi u svojoj samovolji.
Uf, bre, jebote! Ti mu dođeš kao neki prorok.
Nisam prorok. Samo slažem istorijske kockice u jedan mozaik.
Misliš da će oni stvarno biti srušeni ?
Apsolutno.
Kada?
Ne znam.
Šta kaže proračun?
Teško je tačno reći, ali za nekoliko godina.
Koliko?
Tri ili četri. Pet najviše.
Šta da radimo? To nije daleko?
A šta rade brodolomci kada TITANIK tone?
Beže od broda koji tone.
Sve sam ti rekao.
Čekaj, bre, malo. Pa, onda je prava stvar da napravimo sa tobom dil...
Nisam zainteresovan.
Ari hoće da se za vikend vidimo sva trojica....
Nisam zainteresovan.
Ari hoće da te upozna. Čuo je sve najbolje o tebi...
Hvala! Nisam zainteresovan!
Ali, moram mu ispričati ovaj razgovor. Mora da čuje tvoje prognoze. Moramo da napravimo dogovor...
Ne želim dogovor.
Budi pametan. Tebe su odradili. Ostao si bez para. Nemaš zaštitu. Mi imamo lovu.Ti znaš da radiš sa parama. Svi imamo interes da ti radiš svoj posao. Kada dođe brodolom, bežaćemo od broda koji tone. Ti si naš čamac na koga ćemo da se ukrcamo.
Hvala. Brod uveliko tone.
Nemoj me zajebavati! Nemaš nikakve pare uštekane?
Nemam.
Znam! Ćenta mi je sve rekao. Kako ćeš sve od početka? Zašto da se mučiš? Zajedno možemo napraviti mnogo. Nećemo se mešati u tvoj posao. Mi to ne znamo da radimo. Ti ćeš o svemu da odlučuješ. Ti si profesionalac. Napravićeš velike pare i nama i sebi.
Rekao sam ti, nisam zainteresovan.
Zašto?
Mi smo dva različita sveta.
Ali sada smo tu. Sedimo i ručamo zajedno. Poslovan si čovek. Budi, bre,praktičan.
Ne mogu. Pogazio bih sebe.
Razmisli.
Razmislio sam.

Završili smo ručak u razgovoru o romanu koji sam počeo da pišem.
Ehnaton , egipatski faron, mu je bio vrlo interesantan.
Nikada se posle toga razgovora više nismo videli.

Jusu Bulića su ubili u restoranu MAMA MIA u martu 1998 godine.
Rade Rakonjac je ubijen u podne aprila 2014 u kafiću MARIKI.

Služba je čistila dosije.
Jedan po jedan.
Novo vreme je stvarno došlo.
Vreme nove pljačke i prevare.
Kriminalci iz Miloševićevog vremena su bili mala deca.
Politički ološ i tajkuni su postali veći kriminalci.

Nisam bio prorok.
Totalitarni sistem se nije urušio.
On i danas traje.

Setio sam se svih ovih scena dok sam pisao o Arkanu.
Na osnovu svega iznetog, imam nekoliko zaključaka i nekoliko pitanja.

ZAKLJUČCI :

1. Kriminalci su radili za državnu Službu, koja ih je stvorila,
2. Vrhovi Službe su radili samo na svom ličnom bogaćenju, nije ih zanimala sudbina države i naroda,
3. Vrhovi srpske Službe nisu bili rodoljubi kao SLUŽBA KGB u San Peerburgu, koja je izvršila tihi državni udar i skinula sa vlasti pijanog ludaka Jeljcina, koji je vodio zemlju u propast.
4. Pojedini kriminalci su radili i za strane obaveštajne službe, jer su bili ucenjeni,
5. Arkanova uloga je bila tačno određena u raspadu Jugoslavije, otuda objašnjenje zašto je pušten iz hrvatskog zatvora,
6. Srbi su morali da se prikažu kao nasilnici, primitivci, ubice i kriminalci koji pomažu režimu u Srbiji da teroriše druge narode u Jugoslaviji,
7. Arkanova estradna ratna epopeja je samo nanela ogromnu štetu državi Srbiji i srpskom narodu, koga su stranci počeli da gledaju kroz kriminalca Arkana,
8. Sloba i Mira su bili Tata i Mama narastajućem kriminalu u državi,
9. Sloba i Mira su držali kriminalce na lancu u dvorištu, DOS je kriminalce pustio u svoju kuću i tako legalizovao kriminal,
10. Služba je ubila sve neprijatne svedoke svog prljavog posla, Arkan je namamljen u zamku hotela koga je kontrolisala Služba.

PITANJA:

1. Ko danas radi za Službu?
2. Ko danas radi za stranu Službu?
3. Ko je danas ucenjen i sprovodi plan za satanizaciju Srbije i Srba?
4. Ko je danas estradni klovn u cirkusu?
5. Koliko će Srbiju da košta izdaja političara?

Na ova pitanja tražimo danas odgovore.
To što ćemo čitati o sadašnjim plaćenicima u memoarima nekih ostarelih generala Službe, koji peru svoju nečistu savest, to nam ništa neće tada pomoći.
Sada treba o ovome da pišemo i govorimo.
Sada treba da raskrinkamo prevarante i demagoge.
To je jedini način da spasimo Srbiju.
Sada je pravo vreme.

Dakle, ko je taj?" - Branko Dragaš via Facebook

02.12.2017.

Doš'o, prob'o, govno poj'o


"Veni, vidi, vici" -
Julije Cezar


"
У Баварској све је чисто, све блиста, сви су расположени, сви позитивни и поносни на своје порекло, рад и наравно примања. Младе брачне парове уз велику чека и помоћна кућа за њих намењена, чека их и посао, а држава их подржава и стимулише.

За мало место у Баварској ништа није необично да младић вози велики трактор а да му друштво у кабини прави његова девојка. Млади људи овде не хрле ка граду јер знају за чувену изреку у Немачкој: Богат сељак богата Немачка...

Нико не помиње људе са краватама, чак се у ресторанима даје предност онима који носе радну униформу без обзира да ли су и како упрљани од посла.

Децу чувају од града и дају им могућност да сву благодат рада имају ту где су рођени. Све је ту, цео универзум. Уз велику кућу обавезно и она мања за младенце, кров над главом. Посао их чека, држава која подржава, стимулише и негује свог сељака. 

Србија ништа мање није лепа, даровитија, плоднија од Баварске. Напротив, али зашто нам онда село одумире? Зашто се деценијама игнорише тај потенцијал? 

Зашто се потцењује рад поштених земљорадника или сточара..? Зар је толико Београд битан?

Зар су сплавови, клубови, лажни гламур, страначка припадност толико битни да се благо на коме Србија лежи занемари?

Никада, али никада нећемо направити корак даље док не оживимо село а трајаће исто онолико колико је трајало и његово гашење. Јако дуго.

Сада већ давне 2003. године поднео сам предлог председници Туристичког савеза Србије да се доводе немачки пензионери у наше бање. Има их 26 а ја сам инвестирао у та путовања и готово све их обишао.

Те године укинута је привилегија немачким пензионерима за бањско лечење у Немачкој, и у томе сам видео шансу. Међутим, та моја тема надлежне је интересовала колико и краља свиња. Нас први лични контакт ми је личио на сусрет ескима и камиле.

Мој следећи, безуспешни покушај на оживљавању села, убрзо је пропао са идејом да се наши пензионери, који једва преживљавају у Немачкој позову да златно доба проведу у амбијенту српског села, са добром медицинском негом. Њихове мале али за Србију довољне пензије тамо би се трошиле, али…

Ипак и даље верујем да уз мало добре воље и доста рада може да се оживи село у Србији а тиме и цела земља би стала на чврсте ноге." - Горан Тица

 

Dobro si prošao, zemljače. Da si, umesto rekreacije penzionera, u srbistanske para-institucije pokušao da implementiraš jednu mnogo opasniju ideju - pravnu državu - imao bi materijal ne za članak u novinama, nego za memoare. 


28.11.2017.

Per aspera ad astra iliti od besplatnog bloggera do plaćenog mislioca


Evo, za nas koji smo se u mom nedavnom postu "Sıra yok, aptallar" prepoznali u onom opisu patetičnog piskarala koje kuckanjem po tastaturi pokušava da promeni svet (svestan uzaludnosti tih pokušaja)...

https://www.fthinking.org/write-for-us-thoughts-rule-the-world/

... da zaradimo za kilo jabuka pa da se napokon oslobodimo tog osećaja dangube i mlaćenja prazne slame.

28.11.2017.

Bekstvo iz Srbije (inspiracija za naziv moje buduće umetničke slike; ako ne bude zainteresovanih kupaca, pokloniću je Ministarstvu pravde Republike Srbije)


"Biro za nezaposlene na Novom Beogradu…
Jedno bas nesrecno mesto…
I čistiliste…
Uvek se setim Dantea po ovakvim institucijama…
Red je dug…
Ljudi cekaju satima…
Potpuno razliciti…ali sa istim obrvama i ocima…zagledanim u pod…ili telefone…
Jedan pored drugog u redu…stoje njih dvoje…
Ne poznaju se…i ne komuniciraju…
Ona je mlada…i lepa…bozanstvena braon Kovrdzava kosa…sandale…nalakirani negovani nokti…i prelepa letnja roze haljina…od onih leprsavih…koje vas prosto teraju da se okrenete…i sto na zgodnim zenama nikad ne izlaze iz mode…
Razmisljam ima li goreg prizemljenja za nekoga od 25 godina, po zavrsetku fakulteta, od tog reda…i cekanja bez kraja…
Da li je ovde sistem tako projektovan da ti odmah slomi kicmu…kako bi kasnije lakse pristajao na sve…i mozda…kao mekusac lakse plivao po ovoj zabokrecini…bez cilja i ne strceci…pod maksimom „cuti, dobro je, samo da ne cuje zlo“…
Iza nje…kao neki njen savrseni partner na pozornici ili na ledu…momak…visok i jak…kao Jablan…svaki bik bi za svaki slucaj povio rep kada bi ga ugledao…izgleda kao neki odbojkas odpozadi…spreda ne…spreda je zamisljen…i nezainteresovan…i bled…i neobrijan…i negde drugde…samo ne u ovom redu…kao da ga i dodir ovih plocica po stopalima vredja…i ponizava…kao da mu oduzima snagu…i samo zeli odavde da pobegne…
On je nesto stariji…oko trideset godina…ali nazalost ima beneficirani staz…u tom redu…od nekoliko godina…znate onih koje je trebao da provede po Evropi…po putovanjima za mlade…i po ogledalima punim ponosa…i njegovog sirokog osmeha…u stvari one godine u kojima deca, sada pristojni postovani ljudi koji zaradjuju, uzivaju pre no sto naprave svoju decu…ali nije…
Proveo ih je zagledan…izmedju dve opcije…nistavila i skretanja paznje sa problema…
Savrseni dvojac…koji je mogao da se sretne u nekom kaficu….u nekom pozoristu…na nekom hobiju…ili zabavi…na Antarktiku ili u Omanu…potpuno je svejedno…
Ali nije…
Divan genetski materijal koji je mogao da se pomnozi…i da stvori nekog novog bistrookog, visokog strebera ili kovrdzavu, prelepu glumicu…
Ali nece…
Nece…jer Jablan razmislja da se sve ovo nikako nije smelo desiti…da on ne sme kao novopeceni intelektualac da bude nezaposlen…da je uzasno ovo sto se oko njega desava…da on to ne moze da podnese…i da je potpuno jasno da je on nesposoban i kriv za sve…da je manje vredan…nesnalazljiv…glup…i da nista vise nema smisla…da je svaki trud uzaludan…
Nece zato sto je potonuo…i slomio se…i prestao da se bori…prepustio se ocajanju i depresivnosti…
Nece…zato sto je taj red toksican…i uzima mu dusu…i menja ga postepeno…svaki put pomalo…kada stoji u njemu…ali nepovratno…kao radijacija…sve dok ne postane neki namcor ili baksuz…kivan na sve…a ponajvise na sebe…
Oticice danas u svoj stari stan…u blokovima…u 45 kvadrata…sa mamom i tatom manekenima tuge… i osudom u svakom razgovoru…
Zatvorice vrata od svoje improvizovane decacke sobe…odeljene ormarom od dnevne…zazmurece i pozelece da ga nema..jer ionako se oseca kao da je niko i nista…
Kazu da djavo nikad nije srecniji no kad neko sa potencijalom propadne…sto je bas steta…jer je bas u tom trenutku mogao je da pogleda kroz prozor i da tamo kod Save vidi kovrdzavu kosu iz reda…kako leprsa iznad rolera…i slusalica…i blestavo beli osmeh devojke koja uziva u avgustu jer je potpuno svesna da to sto je ona obrazovana i pametna i normalna i mozda najvise na svetu zasluzuje da se zaposli…ne mora da znaci da ce se to i desiti…da je svesna da se crveni tepih ni za koga ne prostire sam od sebe…i da je zelja da zivi u zemlji kojoj su potrebni intelktualci samo zelja…koja se ne mora ispuniti…da je stanje lose ali ne i uzasno…da svakako nije smak sveta…dok je ona ziva i zdrava…i dok njen intelekt moze nauciti sve sto pozeli na bilo kom jeziku…da njena sadasnja realnost jeste nepovoljna ali ne i nepodnosljiva…i da se svakako moze promeniti u trenutku…ukoliko nastavi da se bori i trudi…da menja nacin razmisljanja…jer klasicni trud = uspeh sistem ovde vise ne vazi…i da to sto je ona nezaposlena nju ne moze da definise…to je samo jedno veoma promenjivo svojstvo…koje predstavlja samo jednu jedinu pojedinost njenog bica…kao sto je sviranje flaute ili poznavanje latino plesova ili celulit…ljudskog bica koje je mozda pravi primerak normalnosti…i da je svesna da su i mnogi blistavi umovi bili u losim trenucima…ali su nasli nacin da se izbore…
Voza se i relaksira jer je danas presla dve lekcije sa sto novih reci…i neku tesku gramatiku…koja ni ne postoji u ovom nasem lepom jeziku…ali koju ce ona svakako savladati kao sto je i sve do sada…i promeniti svoju poziciju za 180 stepeni…
Bas je prava steta jer je Jablan mogao da strci na kej da je sretne…i da je mozda upozna…da je zavoli…da udahne njenu energiju…i da pogleda na svet njenim ocima…da promeni nacin razmisljanja…i da se mozda cak i nasmeje samom sebi…koliko je vremena potrosio na iracionalna razmisljanja i obezbredjivanje sebe…na apsurdnost….
A da Kovrdzava ni ne sluti tako opustena da na kraju tog keja moze sresti jednog visokog bledog momka sa nekim cudnim zamisljenim ocima, i sa neiskoriscenin potencijalom…koga ce tog dana mozda upoznati…i vremom zavoleti…i kako nece moci cudom da se nacudi koliko je on ubijen u pojam zbog necega sto je tako promenjivo i sto je samo izazov a ne definitivno stanje…i kako ce mozda pozeleti da mu pomogne…da prodrma tu njegovu tintaru…
I kako uopste nece smetati jedno drugom rame uz rame u avionu sa kartom u jednom pravcu…
Iznad oblaka…
Sa dva para bistrih ociju… dve diplome i dva britka uma…
A jednom nadom…i zajedno…
Pa malo li je?"
- dr Vladimir Djuric via Facebook


Psihijatri su poznati po svom stavu da bekstvo nije rešenje.
Kao što se vidi iz priloženog, u Srbiji čak i psihijatri sugerišu bekstvo iz nje kao  jedino rešenje.


26.11.2017.

Let me ask you...


How much social inequality is too much?


25.11.2017.

Ramonda Serbica


"Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

Против нешто преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демнотирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом - право на фронт.

Другог децембра на фронт стиже и чувени "Ђачки батаљон". Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо "ђаци". То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 "ђака-каплара" неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући "Ој Србијо, мила мати". Друга "Еј, трубачу, с бујне Дрине". Трећа "Срби, устајте, своје не дајте". Четврта "Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал'осташе деца њена". Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ' осталом војском, кад стигне младост Србије - да за Србију положи живот.

Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне "мртве" који су решили да живе."


Radivoj je imao prelepo imanje pored Morave koje je branio tu na Kolubari...

(Za koj se kurac ja borim?)

Radivoj je imao saborce...

(Ja Jedna Jedina)

Radivoj je imao nekoga ko će mu roknut' metak u čelo ako se usudi  da dezertira...

(mislim da je ovo poslednje presudno)


08.11.2017.

Thus whispered Marge


"Thus spoke Zarathustra"
- Nietzsche
 
Ovo je šesti put da obeležavam Osmi novembar, dan kada sam 2011-e godine, pod (još uvek) nerazjašnjenim okolnostima, bila lišena slobode, zatvorena u sablasno zdanje sa rešetkama koje od milja zovem Gulašvic (Gulag + Aušvic) i podvrgnuta torturi čije je razorno dejstvo na telo i psihu nemoguće rečima opisati.

Vallah je ovaj šesti ujedno i poslednji put.

Kao što kaže drevna narodna izreka mudrih stanovnika Roca Redonda ostrva:

"Nije tortura prva ljubav pa da se ne zaboravi."



02.11.2017.

Sıra yok, aptallar


"A few days ago I was waiting for the bus in the ridiculously long line at Beşiktaş Square when a guy just cut a few places in front of me. That was followed by a general silence and a tacit acceptance of his outrageous behavior. Then, I surprised myself by telling him off. A half-voiced “Sıra var, abi” got out of my mouth. In an ideal world, I would swiftly admonish him and send him on his way to the back of the queue, to the crowd’s acclaim. Of course, in the reality of Istanbul, my weak complaint was received with some shy nods, and the guy still jumped the queue and got on the bus anyway.

At that very moment I had two choices –which crossed my mind like a cheap version of “Sliding doors.” I could either confront the guy and start a fight (and get my ass kicked, as he seemed the kind of “kıro” guy really up for a fight). Or I could come to internet and rant about it in a passive-aggressive piece with futile results. I enjoy writing and I am chicken, so I chose the second option."

 

Citirani odlomak je iz jednog teksta čija je tema mentalitet stanovnika Istanbula, te naizgled nema nikakve veze ni sa ovim blogom, ni sa mojim (sadašnjim) životom. Ipak, poslednje dve rečenice pogodile su me onako kao što samo neprijatna istina zna da pogodi.

Dakle, na trgu Bešiktaš u Istanbulu, jedan tip se onako balkanski "civilizovano" isprdeo na red za ulazak u javni prevoz. To jest, prdnuo je na one koji su u tom redu stajali, tako što se ponašao kao da red ne postoji (ta ko još sem jadnika poslednjih čeka u redu). Finta mu je glat prošla, jer je Balkanac podvrsta homo sapiensa podobna da se njega prdi. Karakteristika je to koja se gradi od detinjstva, od takozvanog roditeljskog autoriteta, preko školskog, pa nadalje... No, iz tog mnoštva uprđenih začuo se jedan slabašan (dakako sa stranim akcentom) glas, koji se usudio da prdaču ukaže na veoma očiglednu činjenicu da tu postoji neki red. Budući da je slabašan glas, usamljen u mnoštvu onih koji su se opredelili za pasivnost i ćutanje, i nepotpomognut bilo kakvim pomoćnim sredstvima (bombama, raketama, pištoljima, sabljama, govnjivim motkama...) jedna groteskno bezopasna pojava, prdač mu je dao onakav značaj kakav zaslužuje. Nikakav.

Vlasnik slabašnog, usamljenog glasa je onda podvio rep (šta mu je drugo preostalo). Okrenuo se internetu, na kom je izlio frustraciju zbog sopstvene nemoći, svestan činjenice da od kuckanja po tastaturi nema nikakve fajde, i da je to njegovo traženje oduška u pisanju posledica odsustva hrabrosti da u obračun krene nekim drugačijim, efikasnim metodama.

Ne znam kako vi, kolege disidentski blogeri, ali ja sam se u opisu prepoznala.

 

27.10.2017.

Krrrrrrrrrrrrr (onomatopeja papagajskog kreštanja)


U Beogradu, glavnom gradu Srbije, juče je preminuo jedan od njegovih stanovnika.

Ništa strašno, čovek u poodmaklom životnom dobu, prirodna smrt, vest ne bi zavređivala da bude pomenuta da zajedno sa čovekom u smrt nije primoran da pođe i njegov zdrav i prav kućni ljubimac.

Pripadnici MUP-a Republike Srbije su, naime, juče zapečatili stan umrlog sa sve živim papagajem u stanu.

Na vrata su okačili upozorenje da će svako ko pokuša da uđe u stan biti podvrgnut odgovornosti u skladu sa bla bla zakonom...

Vlasnik stana, ujedno i vlasnik papagaja, bio je udovac, koji je prošle godine izgubio sina jedinca.

Od bližnjih, punoletnih, nema više nikog. Od nebližnjih ima kuma i svastiku koji su juče, na jedvite jade, izmolili policajce koji su vršili uviđaj da im dozvole da papagaju ostave jednu činiju semena.

Nakon toga je stan zapečaćen i ostaće tako do kraja ostavinske rasprave što je, kažu upućeni, vremenski period u rasponu od nekoliko meseci do nekoliko godina.

Papagaj ima hrane za otprilike nedelju dana.

Ovaj post je njegov samrtni krik.


Stariji postovi


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
14553

Powered by Blogger.ba