Srbijica

The Dissident Blog


14.02.2017.

Mutlu sonlara inanır mısınız?

13.02.2017.

Dan kada je Ahmed slegnuo ramenima


Kairo, pakleno vreli jul 2005., famozni trg Tahrir i smrdljiva narkomanska jazbina kojoj je neko sa smislom za humor nadenuo ime "Dahab" (na internetu o njoj bejahu sve sami hvalospevi sto moze da znaci dve stvari: 1. da su te hvalospeve pisali sami vlasnici/menadzeri preruseni u odusevljene goste 2. da i najsmrdljivije govno moze biti hvaljeno, obozavano i opisivano kao nesto divljenja vredno, samo ukoliko si pribavi odgovarajuce, slicne sebi, obozavaoce).

Neko mi kuca na prljava vrata prljave sobe prljavog zlata ("dahab", inace, na arapskom znaci zlato) . Pitam ko je. Cujem: "Ja sam bio u toj sobi, nesto sam zaboravio". Otvaram. Od onoga sto ugledam prodje me jeza. Ne smatram sebe plasljivom, bar ne u smislu straha od smrti. Nemam ni predrasude, znam za dobrih dusa dzeparose, sanere, "oruzane" (ja svojevremeno tako krstila i zasmejala jednog Skoleta) pljackase... Znam  takodje i za govna u Armani odelima, hohstaplercine sa diplomama pravnog fakulteta, monstrume sa diplomama medicinskog... Nisam, dakle, plasljiva, niti imam predrasude, ali pri susretu sa tim Azijatom tela prekrivenog tetovazama intuicija mi je, snazno kao retko kad,  sugerisala oprez. "Nema ovde nicega, sve je bilo prazno kad sam usla" , rekoh mu i propustih ga da udje u sobu i sam se uveri (ja sam ostala da stojim u dovratku, napeta ko struna, spremna da u trenu udarim tutanj). Ignorise moju napomenu i krece  prema krevetu. Saginje se i gleda ispod. Nema, naravno,nicega ali on gleda, onda se osvrce, gleda po podu oko kreveta, potom se uspravlja i gleda po sobi.Pa ponovo ispod kreveta! Na licu mu je izraz zbunjenosti, dakle, prica mu je verodostojna, stvarno je ocekivao da tu nadje nesto svoje. "Pitaj spremacicu, ona je pocistila pre nego sto sam ja dosla, sigurno je ona uzela.". Odlazi bez pozdrava, bez hvala.

Prilikom prvog sledeceg susreta sa recepcionarom, mladim, zgodnim, ma-daj-sta-se-foliras-znam-da-ti-se-svidjam Ahmedom, pitam ko je momak . "A Korean guy", kaze. "Sta je trazio u mojoj sobi?" "Pistolj?" "Kakav pistolj?, pitam, spremna da cujem neku foru. "Pistolj kojim je trebalo da te ubije". Fora, dakle. Jos samo da cujem u cemu je. "Sto da me ubije?" "Pa rekli smo mu da tvoj bivsi muz trazi nekog ko ce da te ubije i nudi za to hiljadu dolara." Nije fora. "I taj bi da rizikuje dugogodisnju robiju u egipatskom zatvoru zbog hiljadu dolara...?" "Pa narkoman je..." Uopste nije fora. "A sto je gledao ispod kreveta?" "Pa rekli smo mu da je pistolj sakriven ispod kreveta, napunjen, sa prigusivacem, samo treba da ga uzme i da puca". Skroz nije fora. Cutim, osecam da mi treba nesto vremena da svarim cuto. A onda iz mene progovara idealista, altruista, legalista, iliti na danasnjem srpskom - budala. "Cuj, Ahmed, morate da ga prijavite! Opasan je, danas mene, sutra ce nekog drugog, i to istinski. Da ga barem registruju da je ubica, ako se nesto negde desi..." "Prijavili smo ga. Rekli su da ce ga registrovati. Ne mogu da ga uhapse posto nista nije uradio, ali registrovace ga i obavestiti Koreju." "Uf, dobro." Smatram da je tema zavrsena, ali Ahmed nastavlja: "Zaljubio se u tebe." "Je l'? Blago meni..." Jos jedan psiho. Nakon sto sam se iz jednoipogodisnje veze sa psihopatom, jednim od onih finih, u Armaniju, upravo, iz zilionitog pokusaja, iscupala. "Ono kad ste pricali o tetovazama..." "A da, secam se..."

Koreanac je, naime, u moju sobu dosao dva puta. Nakon prvog puta su mu Ahmed i ortak (ili ortaci) uvalili pricu da sam sigurno ja nasla pistolj i prisvojila ga, posto znam da bivsi muz hoce da me ubije pa sam veoma oprezna. Kako je i sam video moj oprez (stajanje u dovratku), i osetio moj strah, poverovao je. Onda su ga, ocigledno drogiranog i podloznog sugestijama, poslali da ponovo dodje kod mene u sobu i ponudi mi da trazim od njega stagod zelim. Ne secam se vise Ahmedovog objasnjenja zbog cega su to uradili, mislim da je rekao: "Zanimalo nas je sta ces da trazis...". Elem, Koreanac je ponovo dosao, zakucao, i nakon sto sam otvorila upitao: "Je l' mozemo da razgovaramo?." Ne, ne mozemo, nikako TI takav i ja ne mozemo da razgovaramo, bar ne u mojoj sobi. Pokazem mu rukom na obliznji ugao gde se racvaju dva prolaza i predlozim da se nadjemo tu za 5 minuta. Dahab se, naime, nalazi na krovu jedne zgrade, u sredini je veliki otvoren prostor nalik na kafic, sa stolovima i stolicama i muralom (list kanabisa, a sta bi drugo) gde se nakon sto padne mrak  romanticno popale svece  i nesto sto otpusta miris...  a cega bi drugog nego opet kanabisa. Okolo tog svojevrsnog orijentalnog foruma nalaze se sobe u koje se ulazi direktno sa te terase. Zapravo bi to bilo jedno bas cool mesto da nije toliko prljavo, da menadzment ne karakterise "zajebi i oderi glupog gosta" etitjud, da gosti nisu mahom narkomani, klosari i aj-kist-gudbaj-kjubikl-sad-lutam-po-svetu-trazeci-sebe neohipici.

Sastajemo se i Koreanac izrice svoju trazi-sta-zelis ponudu. Ojjjjjjjjj, subinooooo! U gradu u koji se tokom leta sjate sve saudijske punise da se razlade i rastrose (kad dodjes sa rijadskih 55 i kairskih 45 ti dodje kao osvezenje). Pa onda svi oni, u Beogradu i Istanbulu,  vlasnici kompanija, diplomate, EU cate sa platama od po 10 000 iljada jura + plus dodaci... sve se to u vezama i vezicama (vise vezicama nego vezama) samnom bejase stislo ko guzica, ko zmiju... ma sta zmiju, ko anakondu u dzepu da su imali, sve sami neki analni karakteri, niko juro da mi da a da ne moram da mu  trazim... e, a golja iz Dahaba, sto ga nema pas za sta ujes' nudi mi da trazim sta zelim! Zivot je definitivno nekom majka a meni dozivotna maceha... (bejase, inace, to ona ista dve 'iljade peta godina u kojoj se "najbolje udana Srpkinja", kako su je ushiceni mediji krstili, udala). Nakon malo razmisljanja pada mi na pamet jedna misao ali je odmah odbacujem. Suvise je upadljiv, tako kosook, tako istetoviran (nema sanse da prodje kao jedan od beogradskih Kineza), suvise smo bili na istom mestu u isto vreme, mogli bi da povezu (jes' da su glupi ko kurci ali i corava koka nadje zrno...), uostalom sigurna sam da to njegovo "stagod" nije znacilio BAS TOLIKO stagod...Taman sam mislila da mu zahvalim na ponudi kad mi pogled privukose njegove tetovaze. Pomislih prvo da mora da je neki od onih nji'ovih jakuza, ali te jakuze su gospoda ljudi koji odsedaju u luksuznim hotelima, a ovaj moj je, na moj veliki baksuzluk, golja iz Dahaba.  Daj sta das, da ne odbijem ponudu, upitah ga da mi objasni znacenje svojih tetovaza. "Koja?", pita me. Prelazim pogledom, pa upirem prstom u jednu koja najvise privlaci paznju. "Ova." "Hmm, pa kako da ti objasnim..." trazi reci, zamuckuje, ali ipak pocinje da objasnjava. Momentalmo sam zapanjena. Bez preterivanja, opcinjena. Da smo pricali na srpskom, sigurno bih uskliknula jedno "Jeboteee....!" Koja taktika, kakva dosetka... O, kako su samo mudre te jakuze... 'Vako te nesto, sreco,  nece ucit' u skoli, mos' biti siguran. Jerbo je ovo nesto sto ti moze u zivotu zatrebat' , a u skoli se uci samo ono sto ti nikad nece trebat'. Bar ne mnogo. Upustimo se mi u razgovor, u zajednicko tumacenje, dopunjavamo se, nadovezujemo, ja, naravno, ne krijem svoje odusevljenje. I upravo je ta moja fascinacija njegovom tetovazom, reci ce mi kasnije Ahmed, kao i momentalno kapiranje njenog znacenja,  iniciralo njegovu fascinaciju mnome. Uz to, bio je zapanjen mojom intuicijom, to jest,  mojim strahom od njega, onim drzanjem vrata otvorenim, stajanjem u dovratku, zakazivanjem sastanka na cosku nekoliko metara od sobe.. (."Kako samo oseca, kako me se plasi....")

I onako kako ja njemu nisam krila odusevljenje mudroscu njegove tetovaze, tako on Ahmedu nije krio svoje odusevljenje mnome. A onda je, na koncu tog svog iskazivanja odusevljenja, izrekao ovu recenicu:

"Sad mi je jasno zasto hoce da je ubije..."

???????????

"Cekaj", kazem Ahmedu nakon sto sam ponovo uzela kraci tajm out da svarim upravo cuto. "Odusevljen je mnome i zato razume zbog cega neko zeli da me ubije?!" "Da." "Pa kakve to ima veze jedno s drugim?"

Ahmed je na to samo slegnuo ramenima.
.
.
.
(nedovrsen post)


05.02.2017.

5. 2. 2011. - 5. 2. 2017.


"Neko pijan lakše život odrobija"
- Đorđe Balašević


Ne pijem alkohol. Bar ne do opijanja. Uz dva video zapisa pokušaću da lakše odrobijam današnji dan.

Jedan će biti neki od onih dokumentarnih filmova o Šaolinu koji pokazuju da borba, to jest, pobeda u borbi, podrazumeva dugotrajnu pripremu. Uz upornost, samodisciplinu i prosečnom čoveku nepojmljive napore. Fakat sam, u proteklih 6 godina, uglavnom samo jela govna, što znači - cvilela, lizala rane, koristila PTSD kao opravdanje za svaku svoju slabost i vajkala se nad "superinteligentnim" pitanjem "Zašto baš ja?!" (kuriozitet je da "zašto ja?" nikada nisam pitala kada bih, na primer, stipendiju veću od iznosa prosečne decenijske zarade u zemlji, posao u jednoj od naj-fensi kompanija na svetu ili plaćenu praksu u inostranstvu, dobila tako što bi me neko ko odlučuje izdvojio iz mnoštva kandidata). I zato, pre nego što, po ko zna koji put, ispustim krik nad činjenicom da su svi počionioci zločina od 5. 2. 2011. (još uvek) nekažnjeni, trebalo bi da se zapitam koliko u tome ima moje krivice. Svesna sam da nema svako pitanje odgovor. Koliko, i da li uopšte išta zavisi od mene (ili je, pak, sve "maktub") za mene je jedna od najvećih životnih zagonetki. No, ne treba da lamentiram nad činjenicom da su zločinci  i dalje živi, zdravi, čili i veseli, ako su za 6 dugih godina moje jedine aktivnosti u pravcu retorzije (prostački rečeno: osvete) bile kenjanje po  internetu i kojekakvim tužbama i žalbima upućenim - kome? - nikom drugom do monstruoznom paradržavnom sistemu koji je zločince i iznedrio.

Moj drugi video izbor je završna scena iz filma "Ko to tamo peva". Ona se, kao i svako umetničko delo, da tumačiti na mnogo načina. Ja lično je, poslednjih godina, doživljavam ovako: to što je neko jadan, slabašan (i kao takav pogodan da svaki psihopata, pojedinačno ili u grupi sličnih, na njemu izluftira svoje homocidne nagone), obučen u dronjke, obuven u pohabane cipele i hronično gladan, NE ZNAČI da svojim zlotvorima neće zasvirati na grobu.

p.s.
jebe me činjenica da je ovaj drugi film fikcija

04.02.2017.

Plaćeno VS Zasluženo


"Daj mi štap, ja ću da te držim", rekla je i čvrsto uhvatila starca pod ruku.
"Polako, nigde ne žurimo", dodala je. I pošli su zajedno, ona i on, sitnim, sporim, mikro-koracima.
Odredište im je bilo svega nekoliko desetina metara odatle, ali usporen tempo učinio je da šetnja potraje. Taman za razmišljanje. Za prisećanje...

Koju godinu kasnije, kada starca više nije bilo, saznala je da je nakon te njihove spore šetnje poverio bliskoj osobi da se tokom nje u mislima bio vratio dvadeset-i-kusur godina unazad. U vreme kad su isto tako, on i ona, do nekih bliskih odredišta zajedno išli mic po mic, koračić po koračić... Samo su im tada uloge bili zamenjene. Tada je on nju čvrsto držao da ne padne...


***

Pa šta?

Pa ništa.

Možda bidne nešto kad (i ako) ovaj post napišem do kraja.

Do tad se pitajte šta ce koj... moj, post o nekom dedi na disidentskom blogu.


***

No, ako me, pre no što dovršim ovaj i ostale nedovršene postove, nanovo ščepa neka pogan u (novcem poreskih obveznika plaćenim) uniformama, ili me odvedu "Cigani čergari", ili ukradu "strašni haremski čuvari" (u ovim godinama, srećom, mogu jedino da im poslužim za nekakvo čišćenje ili kuvanje) da požurim da izreknem tajnu što mi je na duši ovog kišnog jutra:

ispod ultra-liberalne spoljašnjosti...

ispod borca za pravo na izbor, i borca za pravo na život po izboru...

ispod uličarke koja bi u lice svakoga kome bi palo na (oskudnu) pamet da u promet ubaci reči poput "usedelica, raspuštenica, nerotkinja, kopile..." unela svoj uzdignuti srednji prst i uz kez češirske mačke natuknula: "Vidi ko te gleda!"...

ispod kučke koja ne bi oklevala da naruši spokoj neke much-envied supruge i mamice svojim bestidnim: "Ček' da pogledam u tefter, da l' ti je gospon suprug medj' onima koji plaćaju 3+ prosečne nacionalne plate da bi nekoj koja nije ti liznuli čmar" (sudeći po tvom glamuroznom Instagramu, odlično se uklapaš u psihološko-finansijski profil žene mog klijenta)...

ispod drskog: "Mrš bre!" kao odgovor na sve što zasmrdi na takozvani "pritisak okoline"...

ponekad zapravo obitava neka Seljanka od Južnu prugu, sa svojim (dobro prikrivenim) uverenjem da ko u životu nije gubio dragoceno životno vreme cupkajući koračićima od po desetak santimetara uz neko dete koje uči da hoda - taj je uzalud živeo.

I ako treba tražiti krivca za takvu mimikriju, i stvaranje podvojene ličnosti, rekla bih da krivicu podjednako snose jedan New Wave bend po imenu EKV i jedan Deda od Moravu.

.
.
.

(nezavršen post)

02.02.2017.

Svetlost i mračni kurci


Volim one lude, što su prvi vrisnuli
ne računajući što će dobiti, što izgubiti
One što su vazda bili u manjini. Što su
stajali po strani na koncertu i na stadionu
Kad je svjetina tražila vješala i krv.

Volim one blesave što nisu čekali kraj
da bi uzeli riječ. Za njih je
lomača spremna, neprestano tinja
Uvijek ih čeka omašten konopac,
podmazana giljotina, skovan križ.
U ovom se času zida tisuću zatvora
za nekoliko njih.

Volim budale što su prešutjele glas
opreznih, što su prve stavile glavu u torbu
(i još uvijek je tamo drže)
jer im oči nisu mogle mirno gledati zlo.
Volim bene što su proklele izvođače radova

kad je podizan zid, kada je rušen most.

Volim popljuvane, ismijane,
One što se nisu obazirali na formu
Što su ustali protiv rimske vlasti
nacionalnog raja, one što su ih se

odrekla braća, što su ih napustile žene
zatajili učenici, osudili svećenici.

Oni su nam osvjetljavali put.

- Mile Stojić


Pesmu je na svom Fejsbuk profilu objavila ( već pominjana na ovom blogu) Ljiljana Raičević, osnivač, to jest, po Novogovoru na kome ona insistira, osnivačica Sigurne kuće u Podgorici.

Ispod pesme je objavila svoju fotografiju.

Profil joj ima skoro 9 OOO pratilaca, veoma mnogo za mikro-državu kakva je Crna Gora. Statusi joj imaju puno komentara. Kao i ispod svih ostalih, i ispod ovog statusa sa pesmom i fotografijom su počeli da se nižu, načičkani sličicama maca, kuca , srculenca, poljupčića... za koje sam svojevremeno, kad su se tek pojavili kao Fejsbuk opcija, bila uverena da niko sem devojčica uzrasta 14 godina i manje, ne može da bude toliko infantilan, da ne kažem malouman, da bi ih koristio (kao i u mnogim drugim stvarima, i u tome me je realnost demantovala). Oni, pak, komentari koji nisu  bili sličice već rečenice, bili su, svi bez izuzetka, ovakvi: "Prelepa fotografija","Kao filmska diva", "Ova ti je najlepsa", "Ljijo, kraljice stila", "Podsecas na Sharon Stone" (odmah pored neka druga uskače sa Džejn Fondom),  "Divna si Ljiljo", "Slika ti je odlicna,  a frizura jos bolja" (što momentalno inicira diskusiju o roze pramenovima i njihovoj neotpornosti na pranje šamponom)... I nijedan, apsolutno NIJEDAN od destina komentara koji su se nakupili ispod tog statusa nije se odnosio na pesmu! Na TAKVU pesmu...

"Sötét fasz", ako se dobro sećam, kažu budimpeštanski tinejdžeri za nekoga ko je glup.

Pri čemu sötét  znači "mračan", a fasz "kurac".

Očigledno, mračan i glup su u madjarskom slengu sinonimi. Nije da ne vidim vezu...

***

Stojić piše pesmu u čast onih retkih, drugačijh, i pri tom ih poredi sa svetlošću...

Zmaj je svojevremeno, u jednoj drugoj pesmi, čak i za grobove takvih rekao da nakon njegove smrti nastavljaju da odašilju svetlost...

A ja, zaludna, evo, nekim "mračnim kurcima" posvetih čitav jedan post.


02.02.2017.

Irriducibilli come noi VS Pazzi come noi


"Should I stay or should I go?" - Clash


Gde god zagrebem po površini pojavi se uvek ista reč.

Upornost.

Koji god istorijski dogadjaj mi privuče pažnju, te postane predmet mog (dužeg ili kraćeg) proučavanja - osvajanje Carigrada, zidanje Aja Sofije, Hanibalov prelazak preko Alpa, to name a few - glavni akter nikada ne biva prikazan kao neki talični tip, rodjen pod srećnom zvezdom ili slično. Ne. Istoričari ih, bez da im direktno prikače tu etiketu, prikazuju više kao neke dvonožne magarce, koji su uporno nastavljali tamo gde bi prosečan čovek odustao. Budući da je, odvajkada, prosečnost najpouzdaniji pokazatelj normalnosti, može se reći da su Fatih, Isidor i Hanibal, radili nešto sto normalan čovek ne bi.

Moja druga oblast interesovanja, pored istorije, je preduzetništvo. Ni tu se situacija nimalo ne razlikuje. Patrick Grove, ko-osnivač Catcha grupe (tek jedna od njegovih titula), na ulazu u tu kompaniju postavio je tablu sa jednom izjavom Jay-Z-a, koju i sam u intervjuima često citira: "The genius thing that we did was, we didn't give up."

Nisam čitala nijednu knjigu Tom Szaky-a, od milja prozvanog "kralj djubreta", ali na Amazonu, u komentarima ispod jedne od njegovih knjiga, pominju se nekakve pucnjave, klizanje po ivici bankrotstva, godine poslovanja bez profita (kako ovo zvuči poznato) i opet ta famozna upornost.

Legendarni Steve Jobs  otišao je verovatno najdalje u svojoj direktnosti, nedvosmisleno stavivši znak jednakosti izmedju normalnosti i neupornosti. Sam bog zna koliko je puta njegov čuveni govor na Stanfordu postao predmet citiranja na internetu. Taj govor sadrži rečenicu koja glasi: "they quit because they are sane", ili u prevodu, "odustanu zato što su uračunljivi" (mi, neuračunljivi, nastavljamo...).

Dizajn, moja treća oblast interesovanja? Ditto. Gotovo da nema intervjua u kome maestralni (not to my taste, but maestralni anyway) Sevan Biçakcı propusti da spomene kako su njegove kreacije svojevremeno bile odbijene u svakoj juvelirnici na Kapalı čaršiji zato što su bile "isuviše drugačije" od onoga što se u njima prodavalo. To ga nije obeshrabrilo, nastavio je da stvara, ne prodajući godinama gotovo ništa...  (i za Toma, i za Patrika, i za Sevana, i za nebrojene druge - da bog blagoslovi onoga ko te izdržava tokom svih tih godina bez prihoda)

No, nasuprot tim širom sveta poznatim i širom sveta slavljenim primer(c)ima, postoji još jedna, daleko brojnija kategorija upornih. To su oni koji nisu dočekali da vide rezultat svog truda.
.
.
.

(nedovršen post)

31.01.2017.

Jadi mladog Vertera, to jest, (koliko-toliko) čitanog blogera


“Ach, was ich weiß, kann jeder wissen..."
- Johann Wolfgang von Goethe, "Die Leiden des jungen Werther"


Obrisah prethodni post. Obrisah, bo'me, i onaj pre njega. A i malo pre ta dva jedan.

Brojač poseta bloga koji se približio petocifrenom broju (9234, to be precise) postao je za mene opterećujuća stavka.

Čeznem za vremenom kad je nivo autocenzure prilikom pisanja bio skoro na nuli, budući da, kako sam mislila, "to ionako niko ne čita".

Neko to izgleda ipak čita i to dovodi do toga da mislim šta ću da kažem umesto da kažem šta mislim.

Zajeban osećaj, kog bih se rado otarasila kad bih znala kako.

25.01.2017.

Što se mora nije teško


 ... glasi još jedna srpska uzrečica.

13.01.2017.

The ultimate MUST


"We must free ourselves from systems that no longer serve us..."

I rarely quote but today is not just any day.

The guy whom I quoted, Stefan Siegel, is a visionary thinker as well as a living proof that not all the people in the fashion industry are shallow dumbasses (wink).

I've got nothing to add to this revolutionary call of his, but I have a minor remark.

"Must" should be replaced by "should".

Since as nearly anyone who grew up in Serbia can tell you:

Ништа се не мора сем да се умре.

12.01.2017.

Smrad Pada iliti (ocekivani) Pad Smrada


Hapsenja zbog napisanog ili izgovorenog mi uvek izazivaju jezu. Ma koliko da je uhapseni moja susta suprotnost  - po politickom stavu, karakteru, nivou obrazovanja, stepenu inteligencije i svemu ostalom - u svakom od takvih hapsenja vidim sebe. Vidim se cak i onda kada mi se, onako sasvim licno i intimno, uhapseni gadi kao osoba. No, ova u Srbiji ucestala hapsenja zbog verbalnog delikta, pored jeze bude mi i nadu. Smatram ih pouzdanim znakom da je "Lucky postao malo nervozan". A ja mLogo volEm to kad Lucky postane nervozan...

Svesna sam da je tlo na kome zivim djubriste, i da pad jednog smrada ne znaci nista doli da ce biti zamenjen nekim drugim smradom. Znam da ovoj crnoj rupi planete nikada nece svanuti, jer mrak ne tvore samo smradovi na vrhu drustvene piramide, mrak proistice i odozdo, iz mentaliteta obicnog puka. Vodje su samo odraz onih koji su ih izabrali. Pa ipak, ipak, uzitak je gledati ih kako padaju. Oni psihicki stabilni, poput Kostunice i Tadica, koji se ne uzive previse u ulogu Velikog Vodje, odlaze bez pada. Jednostavno odsmrde u zaborav. Ali ovaj sadasnji nije od tih. O ne, ovaj nimalo nije od tih. Ovaj se uziveo, on se bas bas uziveo, i to ce njegov pad uciniti Majkom svih padova, sto bi rekli Arapi.

Bilo bi lepo da kad taj dugo prizeljkivani momenat nastupi, ne budem u tolikoj meri oprhvana sopstvenim problemima i brigama, da mi ne preostane snage da uzivam u prizoru. Bilo bi lepo, za promenu.


Stariji postovi


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
9619

Powered by Blogger.ba