Srbijica

The Dissident Blog


19.01.2018.

Mali oglas


Menjam blog sa 15 499 poseta za kartu u jednom pravcu. Destinacija nebitna.

19.01.2018.

Hatch


 "You had to be that person to become this one." - Rupi Kaur

I have to be this person to become that one.

17.01.2018.

Disidenstvo je kad svi pevaju u horu a ti zviždiš dirigentu


Rekoh sebi:

"Srbijice, greota da ti jedan takav dijamant od definicije ostane zakopan tamo u komentarima. Turi ga u naslov."

Pa sam ga turila.

17.01.2018.

Povratni glagol


Neko se može bit' zapitao zbog čega sam u prethodnom postu ono "ponižavali" stavila pod znake navoda...

Stavila sam zato što taj glagol, glagol "ponižavati", postoji samo i jedino u povratnom obliku.

Svaka upotreba glagola "ponižavati" koja se ne nastavlja rečcom "se" nepravilna je, i njenu nepravilnost  ističem stavljanjem pod navodnike.

Oh, naravno da ću, kad i ako moji dani u Gulašvicu (Gulag-Aušvicu) dobiju sudsko-odštetni epilog, u pisani podnesak, uz sve ostalo, uvrstiti i ponižavajuće postupanje kom sam bila izložena.

Ali subjektivnog osećaja poniženosti tokom tih dana se ne sećam.

Do trenutka kad je Kerber Gulašvica za mnom zamandalio vrata, i kad je "žurka" zvana tortura otpočela, već sam bila neko ko je pročitao knjigu "Može i bez kavijara".

Ne jednom, nego...

Od svoje, otprilike, dvadesete godine uzimala sam je iz biblioteke, pa produžavala, pa nakratko vraćala, pa ponovo uzimala...

Tomas Liven, književni junak za koga autor tvrdi da je autentična ličnost, postao je moj role model, a njegov život, protkan i novcem i glamurom i smrdljivim jazbinama sa rešetkama, bio je život kakav sam želela da iskusim.

(ne, Tomas Liven nije bio kriminalac; nadam se, čitaoče, da nisi od onih koji misle da samo kriminalci i ludaci dospevaju iza rešetaka)

Budući da nisam, jelte, mogla postati član nikakvog snobovskog londonskog kluba milionera, Tomasovo legendarno "Kad ovo ispričam u klubu..." zamenijivala sam sa "Kad ovo opišem u memoarima..."

Stoga je u svakom, pa i u najcrnjem trenutku mojih pogibelji, obitavalo to mikroskopski sitno zrnce zadovoljstva što dobijam materijal za neku buduću best-selling autobiografiju.

Naravno, uz neižbežni kondicional "ako izvučem živu glavu iz ovoga...".

Patnju su mi naneli.

Ogromnu, rečima neizrecivu, slovima neopisivu patnju, koja je poput eha, u vidu flešbekova i noćnih mora, odjekivala u meni godinama nakon što sam, posle jednomesečne torture, puštena na takozvanu slobodu.

Ali sa pokušajima da me ponize jednostavno nisu imali šanse.

Tomas Liven, moj književni otac, postarao se za to.

Kažu neki, tamo u onim dalekim, egzotičnim krajevima planete, da je i patnju moguće anulirati.

Kao što nisam, premda izložena poniženjima, imali nikakav subjektivni osećaj poniženosti, tako bi isto bilo moguće i da ne patim, iako sam izložena stradanjima.

Taj nivo duhovnosti nisam dosegla, a nisam ni sigurna da želim da ga dosegnem.

Nekako mi heroinski.

Ono, bleda koža razapeta preko usahlih mišića, zubi istruleli, vene se okamenile, jetra u fazi raspadanja, razbežali se i bližnji i nebližnji, diler preti zbog sve većeg duga... ali vauuu, nirvana.

Fala lepo.

Kad situacija objektivno jeste za patnju, bolje patiti nego nirvanisati.

I na kraju...

Ovaj post posvećen glagolu koga lektori u tom isključivo povratnom obliku ne priznaju, ne bi bio kompletan ako ne bih napomenula da, premda me niko ne može poniziti, ja samu sebe veoma često i veoma entuziastično  ponižavam.

Od zavirivanja u Fejsbuk profile mojih bivših, do plaćanja poreza Republici Srbiji.

17.01.2018.

Šala


Neko od čitalaca mi posl'o Pajtonovce na jučerašnji dan, koji je, kao što znamo, bio još jedan u nizu krvav dan krvave istorije srpskog Kosova.

Čitalac se nije ulogov'o, pa ne znam ko je.

Da znam, o'ma' bi' ga prijavila Vlastima.

Proš'o bi gore neg' Jan Ludvik u Kunderinoj "Šali".

Da nauči, bestidnik, kako Vlast postupa sa onima kojima je do šale.

* * *

Šalu na stranu, u Gulašvicu je bila jedna lepa devojka koju su mučili i "ponižavali" čak i više nego mene. Dospela je tamo jer je policajcima, tokom nekog pretresa ili ispitivanja u vezi narkotika, rekla da se zove, ni manje ni više nego - Dragana PANDUROVIĆ!

Pa s' ti zajebavaj sa onima s kojima nema šale.

16.01.2018.

Nema sreće, nako u budale


Za sve nas, sluđene dilemom da li išta zavisi od našeg truda, napora i borbi, ili je sve maktoub...

Poruka koju je za Novu godinu, preko društvene mreže, bila uputila supruga malopre ubijenog političara sa Kosova, Olivera Ivanovića:

"Sreća je nešto što sami stvarate. Mi smo je stvorili. U 2018. vam želimo isto."


Ispod poruke je fotografija na kojoj su ona i muž, nasmejani, zadovoljni.

Sada, dve nedelje kasnije, muža joj više nema. Da je musliman, rekli bi da je šahidio (i nenaoružana borba je borba), te da stoga nije mrtav. Ovako, samo nekrolozi po medijima željnim senzacija.

I slike ucveljene supruge, one iste što nam je za Novu godinu poželela da nam bude kao njoj.

Natuknuvši nam da smo sami krivi ako nismo srećni.

Ko j' njoj kriv što joj baba kad je bila mala nije čitala "Predanja slovenskih naroda".

Usud lepo objasnio onom čoveku što je iš'o da ga pita.

Slikovito, sa sve kejs stadijem u vidu bacanja slame, zlatnih i srebrnih dukata.

Kako Usud rekne, ondak tako i bidne.

p.s.

naslov je na crnogorskom, na srpski se nije dao prevest'

16.01.2018.

20:26


"... i olakšaj zadatak moj"

15.01.2018.

Da... ali ipak ne


U svom decembarskom postu naslovljenom  "Konstanta među varijablama" napisala sam da sam zagovornik skandinavskog pristupa vaspitanju (od strane roditelja) i oduzimanju dece (od strane države).

Sada je januar i još uvek sam VELIKI zagovornik skandinavskog odgoja, što znači - ne batine, ne histerisanje, ne uvredljivi epiteti, ne pretnje ubistvom (samo si se šalio/šalila?... o, pa i Barnevernet se samo šali da ti oduzima dete)

No, slučaj je hteo da malopre otvorim video snimak oduzimanja deteta od bioloških roditelja u Norveškoj. Otvorila sam ga ali ga nisam odgledala. Vrisci deteta i grčevito držanje za osobu od koje ga otimaju... deja vu... grč na mom licu.. i klik na "stop"...

STOP!

Niko me neće ubediti da je iko ko ima na umu, tačnije, na srcu, dobrobit deteta, u stanju da ga otima dok ono vrišti od straha.

A vrištaće, naravno da će vrištati.

Ti od kojih ga otimaju jedini su roditelji za koje zna.

Da li to znači da bih osudila dete na nasilnike, psihopate, teške zavisnike, samo zato što su ga oni začeli?

Naravno da ne.

Ali i NE TAKO.

Znam ja dobro šta su dečji tantrumi, i kako znaju da udare u dreku zato što je, recimo, lav-igračka, koji je prethodnih nedelju-dve besomučno rikao po kući, ostao bez baterija.

Ali ovo što se vidi na anti-Barnevernet snimcima nisu tantrumi.

To je strah, iskonski strah zbog odvajanja od onoga ko daje hranu, to je strah od nepoznatih i od nepoznatog, to je panika, to je trauma za ceo život...

A otimačima kamena lica...

Kamena im i srca.

***

BARNEVERNET SMRDI!

SRPSKI "MOJE DETE - MOJE VLASNIŠTVO" STAV TAKOĐE SMRDI!

Svako kome je istinski stalo do dobrobiti dece tražiće nekakav treći put.




01.01.2018.

Fenix-čanstveno


"Da nisi pala, kako bi se uzdigla..." - midraš

Ma i to što kažeš.

31.12.2017.

Jebote, i ovu preživeh!


"Благо томе ко рано полуди, вас му вијек у весељу прође"

Odlazeću 2017-u godinu neću pamtiti po stradanjima i pogromima koji su me tokom nje zadesili, već po tome što sam se na njenom završetku, nakon svih tih stradanja i pogroma, ulogovala na svoj blog i baČila post satkan od šale i zajebancije.

Prikladnije stvarno nije moglo.

A sad ću da se pogledam u ogledalo i da glasno izgovorim rečenicu iz naslova.


Stariji postovi


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
16224

Powered by Blogger.ba